Danas mi je kondukter rekao "Izvoli djevojčice".
A meni drago.
Što će reći da sam zvanično u
određenim godinama. Još prije koju godinu bi mi bilo normalno da mi govore curice, djevojčice, curo Hajro, Gonđe ružo u zelenom sadu...i sve ikad.
Ujutro pijem zeleni s medom, popodne popijem šolju čaja od zobi i srknem ćurekotovo ulje i jajnici i bubrezi su mi veći dio vremena zapravo pokriveni.
Tu je i on, sasvim određen i sasvim konkretno moj, sa svakom godinom koju provedemo skupa zahvalnija sam Proviđenju na čudnim putevima kojim hodi.
Ne znam je li to do
određenih godina ili do
određenog njega ali
određene emocije nisam nikada imala niti bih ih, vjerujem, upoznala bez...dakle...njega.
Što je najljepše naslućujem da je tu još mnogo toga.
Biće da ima tome i par jutara kako sam ustala sa takvim osjećajem sljubljenosti, i ugodnosti sama u sebi, i još me ne pušta.
Čudno je.
Sve ti komotno, sve ti prostrano, sav si k'o kod kuće, a opet sve ti to novo.
S druge strane, iza ćoška su me dočekala mladunčad najvećih strahova.
Ružna su, odvratna, slinava i smrde, ali još su mali i mogu protiv njih, pas im mater gonio!
Mislila sam da se na takve stvari čovjek može pripremiti, sada znam da se ne treba pripremati, ne treba potrošiti ni zrnce energije na sranja dok se ne desi.
Kada se desi znaće se svakako šta treba.
Biće dobro...
Strašna je magija život.
