Žena ženom

Čitam na kliksu onaj članak u kojem se žene, hude, opisuju ružnijim nego što se slučajnom, ništa ne slutećem, prolazniku čine.
K'o biva ženska samokritika i iskompleksiranost svagdašnja.
Pa se zapitah.
Pa se zamislih.
Pa otpuhnuh šiške i pufnice od prašine ispod monitora.
Naime ja sama sebi vazda ljepša i mršavija i sićušnija i ušušnija nego što objektivno jesam, bez zafrkancije.
Pa se onda svaki put šokiram kad na friškim slikama vidim da nemam duge noge za igranje, još manje vito telo za gledanje.
Unazad dvije hefte Pujdi zabezeknuto ponavljam da sam na fotografijama glavata.
Ne razuvjerava me.
I ja se stvarno dječije iskreno zabezeknem što sam glavata...bez obzira što se tokom dana jedno zilion puta pogledam u različitim zrcalnim površinama, bez obzira što sam glavata unazad tri decenije, bez obzira što me ne stežu samo kape sa  labavim pletivom, nikad se ne doživljavam, jel'. glavatom.
Trebam li spominjati koliko me zabezekne broj farmerki u koje stanem?
Pitam jučer mater jel' mi kao djevojčici često ponavljala da sam lijepa, pametna i da mogu biti šta god poželim, pa da tome pripišem svekoliko voljenje same sebe.
Kaže kako je kao i sve dobre majke tog vremena uglavnom ponavljala da ako ne pojedem buraniju i ne naučim tablicu množenja dok se ne vrati s posla bolje da joj ne idem na oči.
I hajde ti sad tu budi pametan.